ВИЛЕ
Виле су митска бића српског народног вјеровања, предања и поезије. Многе њихове одлике указују на то да су првобитно представљале духове природе. Настањују воду, планине, пећине, небо и облаке. Имају моћ да се претворе у лабуда, сокола, вука, змију. Нијесу бесмртне, народна пјесма помиње смрт вила, али нигдје се не каже колико дуго живе. Словенским вилама блиске су грчке нимфе и новогрчке нереиде.
О постанку вила постоји неколико вјеровања. Према једном предању, блиском паганским схватањима духова природе, настају из росе, израстају из биља, повијају се у лишће и расту на дрвећу. Према другом, виле су остајале бремените од росе љети, а зими су рађале женско потомство. Вилина стална млечност указује на перманентни гравидитет и материнство, а њено млијеко се држало за чудотворно. Према осталим предањима виле се зачињу и рађају као људи. Некад су то кћери Адама и Еве, а некад су саме виле могле женско дијете учинити својом дружбеницом. Забиљежено је и вјеровање да вила постаје дјевојка која умре млада, а мајка ју је дојила три године. Нарочито је лијепо једно локално предање које каже да се вила рађа кад сунце сија, а киша ромиња. Тад би дјеца рекла „родила се вила“.
Ова натприродна женска бића живот проводе у потпуној слободи и далеко од људи. Замишљане су као ванредно лијепе дјевојке, одјевене у лаке дуге хаљине, расплетене (свијетле, русе или златне) косе. У тој коси је била животна снага виле, те она није смјела изгубити ни једну влас. Прозрачне су, лијепог гласа, а у народној поезији имају крила и окриље, те могу да лете. Окриље је представљало извор вилиних натприродних моћи, и вјероватно се односило на „оглавље“, тј. вео или неки сличан комад одјеће који је прекривао главу, косу и крила. Снажне су и срчане, некад наоружане стријелама, или воле да јашу. Особито воле да играју и пјевају, зарад чега би се састајале поред извора или језера, на пропланку, у пећини, па чак и на облаку. Виле неријетко „крију ноге“ јер су оне магареће, коњске, козје, а могу имати и непријатан мирис. Ове животињске одлике се могу тумачити као прежици тотемистичких схватања.
Будући да је култ биља, вегетације и свеколике плодности у нашој старини великим дијелом припадао женама, не чуди што су баш виле, женски демони, чувене као биљарице. За биље их везују рођење, живот у природи, вјештина справљања мелема. У народним приповјеткама оне журе да поберу митске траве у ноћима када биље има магичну моћ.
Име су добијале најчешће према пребивалишту (водаркиња, приморкиња, планинкиња, загоркиња, облакиња…), некад и по особинама (златокоса, бијела…). У народним пјесама имају и лична имена, а најпознатија је вила Равијојла.
Њихов однос према људима је двојак. По правилу су добронамјерне док их неко не наљути. Људима у невољи прискачу у помоћ, нарочито јунацима (са којима су посестриме), заљубљенима, ако их призову, а нарочито су склоне дјеци. Уколико би јој човјек учинио услугу (нпр., размрсио косу заплетену у жбун), вила би се са њим збратимила и увијек би му се нашла у невољи. Народ је уопште сматрао да су виле правичне и да кажњавају неправду, да су наклоњене сиромашнима и потлаченима. Вјеште су у прорицању судбине и у лијечењу. Очи видају чудотворном водом (и амбивалентно, кажњавају ослепљењем), а тешке ране биљкама, којима могу чак и да поврате из смрти. Вила може за услугу да тражи награду или неку другу надокнаду, баждарину, бродарину, сенину, траварину.
Виле, међутим, могу бити веома сујетне, завидљиве и осветољубиве, нарочито када су у питању особине по којима су се људи могли изједначити са њима (тјелесна љепота, љепота гласа и сл.). Пјесма Марко Краљевић и вила пјева о двобоју Марка са вилом која је устријелила његовог побратима Милоша Обилића јер је пјевао љепше од ње. Марко је побиједио вилу и приморао је да излијечи Милоша. Знале су сплеткарити и завађати људе, а биле су веома увредљиве. Тада би лако устријелиле погледом. Тешким прекршајем се сматрало ако би неко нагазио на вилино коло.
Виле се заљубљују у стасите јунаке и чобане са којима ступају у љубавне односе и рађају дјецу. Своју љубав крију и тешко кажњавају љубавника који открије овакву тајну. Уживају у слободној љубави и гаје анимозитет према браку, хотећи да увијек живе неспутано. Према вјеровању, до брака виле и човјека је долазило под присилом, када човјек вили одузме окриље. Вила је остајала у браку док се не домогне окриља, а онда би напуштала породицу и враћала се вилинском животу. Женидба вилом је чест мотив српске епске поезије. Вилу су узимали Краљ Вукашин, Марко Краљевић, Старина Новак, Љутица Богдан, Сибињанин Јанко, Хасан-ага, и други.
Из љубави виле и човјека (некад змаја) рађали су се велики јунаци. Виле су могле да буду и помајке људском чеду, задојивши га. Тиме је дијете добијало натприродна својства и постајало велики јунак или ванредна љепотица. У оваквом предању се огледа народно вјеровање у „род по млијеку“, према коме дијете кроз млијеко добија дојиљине особине и ступа у сродство са њом. Вилини синови и посинци били су Марко Краљевић и брат му Андрија, Милош Обилић (према једној варијанти предања), Грујица (син Старине Новака), Љутица Богдан, Змај Огњени Вук.
Литература: Татомир Вукановић, Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији, Београд: Војноиздавачки завод – Верзал Прес, 2001; Тихомир Ђорђевић, Вештица и вила у нашем народном веровању и предању, Београд: САНУ, 1953; Слободан Зечевић, ,,Митска бића српских предања (1981)”, Српска етномитологија, Београд: Службени гласник 2008; Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник, Београд: Штампарија Краљевине Југославије, 1935; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Radmila Pešić, Nada Milošević-Đorđević, Narodna književnost, Beograd: Vuk Karadžić, 1984; Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, Београд: СКЗ, 1973.
Ђурђина Шијаковић
