ВАМПИР
Вампир је митско биће које припада корпусу народних веровања и демонолошких предања. Овај демон проистиче из анимистичке визуре света, односно, представља веровање у несмирену душу аберантног покојника, који је по начину живота препознат као девијантни припадник заједнице. Вампир, као најчешће антропоморфни демон, „настањује“ људску заједницу са чијим припадницима општи на различите начине. Најчешће карактеристике вампира, по стереотипном моделу, биле би његова „неумрлост“, паразитизам и зараза која се преноси испијањем крви или разменом телесних течности са жртвама.
Иако се термин „вампир“ често везује за народну традицију српске културе, овај мотив припада балканској култури, али и традицији друштава која баштине словенско културно наслеђе. Са друге стране, концепт „живог покојника“ или „немртве крвопије“ не припада (само) словенској, балканској или српској културној традицији, већ своје корене има у анимистичкој идеји различитих култура. Сличности са „вампиром“ деле и Нахцерер (Немачка), Баобан сит (Шкотска), Ђианг Ши (Кина) Кјукецуки (Јапан), Асванг (Филипини), Адзе и Асанбосан (Гана и Обала Слоноваче), Сукријант (Кариби), или пак, ламије, демони античке грчке. Ипак, од 18. века и масовних хистерија унутар српских села на територији аустријског церства, а посредством медицинских и теолошких интерпретација западних аутора, наука и медији овог периода популаризују термин као културну и онтолошку одредницу балканске, пре свега српке, хрватске и румунске културне традиције.
„Вампир“ у свету народне маште има разнолике облике, од антропоморфних и зооморфних, невидљивих облика егзистенције, који могу подразумевати метафизичко присуство демона у сенци или у налетима ветра, па све до апстрактних облика егзистенције у виду „мешине испуњене млеком, пиктијастом масом и крвљу“. У том смислу, визуални, енергетски или други облици манифестације демона пресудни су по интерпретацију разлога и последица његовог присуства у кући, односно, заједници. „Присуство демона“ у заједници представља важан предуслов потребе да се пронађе место деловања „вампира“, појединац означи као узрочник претње, а потом, обредом, односно, куративним (магијским) ритуалом, „уништи“, односно „изопшти“ из заједнице и са „овог света“.
Постоје мере предострожности које могу предупредити повампирење или ограничити „кретање вампира“ попут „начињања“ покојника како се овај не би могао вампирити, или постављање глоговог трња на прозоре или капију како би се демон застрашио. Са друге стране, „најефектнији“ су ритуали ослобађања или чак и чешће, „убијања“ демона. По традицијској матрици, заједница или група људи се скупља на претпостављеном месту „починка“ демона, раскопава гроб те пробада или скрнави и спаљује тело „вампира“. Спаљивање и пробадање су архаичнији облици борбе против демона, док су данас чешћи превентивни чинови попут „начињања“ (убадања тела покојника пре сахране). Некадашње пробадање у гробу или спаљивање тела могло би се интерпретирати као онемогућавање тела покојника да устаје из гроба, односно, начин да се убрза процес труљења ткива за које се, по веровањима везује душа.
Узроци повампирења у балканској култури су разнолики. Вампир може бити особа коју је, односно, чије тело је за живота или након смрти запосео ђаволски дух. Са друге стране, несрећне околности, лична одговорност и одговорност породице, групе или заједнице такође могу проузроковати вампирење. Значајна је научна перспектива која узроке за настанак вампира проналази у аберацији, односно, кршењу друштвених норми. „Аберацију“ појединца као основни предзнак повампирења можемо дефинисати како инверзију друштвених норми. Овакви појединци, „осуђени“ на основу објективних или субјективних критеријума, у заједници фигурирају као својеврсни „жртвени“ јарци, често препознати као узрок шире друштвене кризе или дискрапенције. У том смислу, „вампир“, односно, девијантни појединац може бити окривљен за разноврсне друштвене неприлике, од епидемија до појаве нежељеног друштвеног понашања или пак слабљења друштвених веза.
Данас демонолошка предања или веровање у вампире и даље живе у руралним заједницама. У градовима, основни извор сазнања о овим демонима представља популарна култура (запада), док у сеоским заједницама локална предања и даље фигурирају као основни извор информација и идеја. Ипак, помислити да је „вампир“ у свом појавном облику универзални и непроменљиви мотив традиције културе сељаштва, било би погрешно. Оно што овај концепт карактерише као, наизглед, „бесмртни“ мотив, јесте управо његова могућност метаморфозе или прилагођавања која „вампира“ посредством ове моћи дефинише као феномен способан да се мења остајући (наизглед) исти. У том смислу, данас су ретки помени вампирског крвопијства, сексуалног општења или пробадања и спаљивања тела демона, али су превентивни ритуали попут „начињања“ или помени блиских покојника који се враћају на „овај свет“ и даље раширени у многим сеоским заједницама.
Литература: Bandić, Dušan. 2008. Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko. Beograd: Biblioteka XX vek. Đorđević, Tihomir. R. 1953. Vampir i druga bića u našem narodnom verovanju i predanju. Beograd: Srpska akademija nauka. Karadžić, Vuk. 1964. Vukovi zapisi. Beograd: Inicijal SKZ. Longinović. Tomislav. 2011. Vampire Nation: Violence as Cultural Imaginary. Durham: Duke University Press. Moren. Edgar. 1981. Čovek i smrt. Beograd: BIGZ. Зечевић, Слободан. Култ мртвих код Срба, Библиотека Сусретања, Београд 1982. Зечевић, Слободан. 2007.Митска бића српских предања.Београд: Службени гласник Зечевић, Слободан. 2008.Српска етномитологија.Београд : Службени гласник. Skal, David J. 2001. Vampires. New York: Black dog & Leventhal. Ranft, Mihael. 2020. Traktat o žvakanju i mljackanju mrtvaca u grobovima (1734). Ĉaĉak – Beograd: Gradac. Раденковић, Љубинко. 2016. „Вампир између безопасног страшила и крвопије“. У:Крв, књижевност, култура. Уредиле Мирјана Детелић и Лидија Делић 265-286. Београд: Балканолошки институт САНУ (Посебна издања Балканолошког института САНУ 134) Балканолошки институт, Београд. Marjanović, Vesna. 2012. Živi pokojnik. Beograd: Sluţbeni glasnik. Dundes, Alan. 1998. The Vampire: a Casebook. Madison: The University of Wisconsin press. Trbojević, Danilo. 2022. „Како упокојити „политичког вампира“: аберација као друштвено-политички конструкт“. Гласник Етнографског института САНУ, 70 (2): 217–244.
Данило Трбојевић
