ВОДЕЊАК
Водењак је митолошко биће познато већини словенских народа, које се међу Србима назива различитим именима: водени дух, водац, онај из воде, водени човек, бог из воде или, еуфемистички, друг, како је називан у околини Дубровника.Временом је народ почео да га поистовећује са ђаволом, па је називан и именима водени ђаво, ђаво, нечастиви, анђама. На српском етничком простору, најразвијеније и најраспрострањеније представе о овом бићу могуће је наћи у поречјима великих река, као што су Дунав, Сава, Велика и Мала Морава, Дрина, Тимок, Тамиш, али забележена су и веровања о воденим духовима који су настањивали знатно мање реке и стајаће воде, рецимо Надел и Поњавицу код Панчева. Трагови веровања у водењака су забележени по готово целој Србији, као и у Црној Гори, Македонији, Славонији и, уопште, на територијама бивше Југославије.
На ширем словенском простору водењак је замишљан на различите начине: као длакави и брадати мушкарац који живи под водом и може бити стар (Руси, Белоруси) или млад (Словенци), изразито висок (Руси, Пољаци, Словенци, Хрвати) или патуљаст (Чеси га замишљају као зеленог патуљка налик жаби, а Лужички Срби као патуљка обученог у црвено). Представе о патуљастим водењацима су свакако у вези са веровањима да водени духови настају од некрштене утопљене деце, па су тако међу Русима и Пољацима забележена веровања у водене духове налик малој косматој деци. Уколико је водењак замишњан као човек обичног раста, различити словенски народи су му приписивали и различите атрибуте на основу којих га је било могуће распознати: дуги прсти или нокти, зелено слузаво тело, обмотан жабокречином, зелена брада, зелено одело, шиљата глава, обрастао дугом белом длаком, широки шешир на глави, шешир са кога стално капље вода, црвена капа, црвена кошуља. Он се јавља и са животињским карактеристикама: получовек-полуриба (рибљи му је доњи део тела), човек с телом прекривеним крљуштима, или са перајима између прстију, потом са шапама уместо руку и роговима на глави, или са крилима, репом, животињским ушима, копитама или папцима итд. Веровало се да може да се јави и у потпуно животињском облику, као велика риба, коњ, пас, свиња, лабуд, веверица, јелен, ован, змија итд. Код Лужичких Срба је замишљан као штука са телећим очима која је скакала рибарима на леђа, а затим нестајала у виду гуске или црног облака. На северу Русије водењак је такође замишљан у облику снажне и велике штуке прекривене маховином. Пољаци су веровали да се најчешће јавља у облику коња који мирно пасе крај обале реке или се поиграва у води недалеко од воденица.
Најраспрострањенија фунција водењака била је да утапа људе, а веровало се да и он сам потиче од утопљеника, као и да они које је водењак удавио постају његови поданици. Сем људи, веровало се да радо дави коње. Веза између коња и воденог демона такође се види, како из већ поменутог веровања да водењак може да се јави у облику коња, тако и из обичаја забележеног у Архангелској губернији, где је општина куповала коња не питајући за цену, а затим су га хранили три дана, да би га на крају, као жртву воденом демону, бацали у воду везавши му два велика камена око врата, не би ли тако лакше потонуо.
Начини на које је водени дух замишљан у српском народу понегде се поклапају у извесним детаљима са веровањима која се јављају код других словенских народа, али заблежена су и нека сасвим специфична веровања. У поречјима Дунава, Тимока, Мораве, Саве и Дрине је замишљан на сличан начин – као кепец дугачког носа, са брадом до појаса, изразито маљав и са шиљатом капом на глави. На глави је могао имати и мали рог, а препознавао се и по козјим ногама и ушима. Када је желео да се покаже људима, он је искакао из воде до појаса, пљескао по њој, вртео главом и гласно се смејао и викао. У Банату, у околини Панчева и у доњем Подунављу замишљан је као човек малог раста, али изразито великог носа, са дугом брадом, седом косом и црвеном купастом капом на глави. У околини Шапца се веровало у водено биће звано кемза, које је по својим функцијама блиско воденом духу, иако се по изгледу разликује од њега, јер је описивано као човеколика неман са змијским репом (в. кемза).
На основу руске грађе утврђена је веза између водењака и русалки (в. русалке), за које се веровало да настају од утопљених девојака, које живе у подводним кристалним дворовима и под неограниченом влашћу воденог духа. Прва међу њима, „русална царица“, такође је била под влашћу водењака. С овим је у складу веровање заблежено у источној Србији да водењак влада воденим светом, управљајући њиме из свог стакленог или кристалног дворца који се налази на дну реке.
Док код Руса постоји веровање да одласком водењака из воде из ње нестају рибе, а и сама вода пресушује – из чега следи да свака вода има само једног водењака – у источној Србији владало је мишљење да водених духова има до сто, али да нису сви истог ранга. Најстарији међу њима био им је старешина и звали су га Тартор, или „онај стари“ (в. тартор). Он у рукама носи бич и бубањ. Бичем је уплитао дављенике, које је одвлачио на дно, а њиме је кажњавао и своје потчињене. Њих је бубњем сазивао на скупове на којима им је одређивао задатке. Веровало се да они једном годишње имају и своју славу, ђавољи дан. Тартор је живео у стакленом подводном дворцу у коме су га служили утопљеници који су били његови поданици. Када би он зграбио човека, није му било помоћи. За разлику од њега, остали водени духови, називани „малим“, били су слабије снаге. У поречју Дрине се веровало да водени демон дави људе златним букагијама, којима би их стегао око ногу. Ако би ово урадио „стари ђаво“, човеку није било спаса, али могао је да се спасе ако је то био његов син.
Иако деловање воденог духа није било ограничено само на одређени период, веровало се да постаје посебно активан ноћу и током одређених делова године када је купање забрањивано: између Ђурђевдана и Ивањдана, или, као што се веровало у североисточној Србији, у јулу. Нападао је људе најчешће у близини воденица, па се избегавало купање на тим местима. Заплитао им је ноге својим ланцима, букагијама или бичем и одвлачио у дубине. Веровало се да жртве водењака остају да живе с њим и да му служе, иако су у неким крајевима, рецимо у Доњем Милановцу, говорили да је могуће измолити тело утопљеника од воденог духа и тада би га вода избацила на површину. На његовим ногама би се видели трагови ланаца.
Такође се веровало да водењак може да делује ван воде и да, као што је забележено у Банату и селима у околини Панчева, повремено долази у село и „дречи“. Одабрану жртву би дозивао три пута. Ако би се одазвала, потпадала је под његову магичну моћ и сама би одлазила до воде и утапала се. У источној Србији се такође веровало да онај ко се одазове воденом демону након једног од три позива мора безусловно да испуни његову наредбу о томе где и када треба да оде и удави се. Тада би на воду ишао на коњу. Верзије оваквих прича је такође могуће наћи на ширем словенском подручју. Код нас, у Неготинској Крајини, постојале су многе локалне верзије прича о оваквим жртвама. Веровало се да је једини начин да се особа заштити била да се никада не одазове на позив.
Рибари из околине Смедерева су се воденог ђавола прибојавали и на сувом, па су избегавали да спавају у близини рибарског алата и чамаца, јер је водењак могао да их полууснуле и буновне намами у воду. Зато су често мењали место на коме проводе ноћ, о чему говори и изрека „Ђаво све зна, само не зна где алас спава“. У Неготинској Крајини се веровало да водени ђаво често мами рибаре, а и остале, тако што би променио облик и појавио се у виду детета које плаче; када би особа кренула ка детету, оно би измицало ка реци све док у њу не намами своју жртву. Рибарима се често претварао у ортаке с којима рибаре и позивао их да крену у лов на рибу. Такође се сматрало опасним пити воду нагнувши се над њу, као и огледати се у води, јер тиме особа пада под власт воденог духа, што увек има трагичан исход. У Скопској котлини је народ веровао да ђаво мами рибаре низ воду и одвлачи их у дубину, а исто важи и за Ђевђелијску котлину, где су веровали да се у глуво доба ноћи (никује доба) душе утопљених људи појављују у животињском облику, најчешће у виду мачке, и даве људе у рекама.
Највећа опасност од водењака је претила рибарима, воденичарима и скелеџијама, који су по природи посла доста боравили на води и крај ње, тј. у рејону владавине воденог демона. Ако их је владар тог простора сматрао непожељнима, у најбољем случају би им цепао мреже и заустављао воденице, а могао је и да их удави. Зато је било неопходно задобити његову наклоност, па су му приношени дарови и жртве. Рибари су му жртвовали прву уловљену рибу да би им каснији улов био богатији, а веровало се и да жене рибара могу да повећају улов рибе ако ступе у везу да водењаком. Како у долини Дунава, тако и Велике Мораве, као најдрагоценија жртва воденом демону сматрани су причест и нафора. Рибари би након литургије сачували причест у устима и испљунули би је у реку рекавши: „Ја вама причес, а ви мени рибу.“ Ако би и нафора била бачена у воду, рибарев улов би био неограничен. Ипак, на овај начин би он душу продао ђаволу, па зато није могао умрети природном смрћу, већ би био осуђен на то да се удави. Воденичари су при постављању воденице воденом демону остављали жртве под колом, а обавезна жртва је била глава петла. Добре односе са воденим демоном су одржавали тако што су ове жртве периодично обнављали. Строго су се поштовали и одређени прописи, забране и ограничења. У околини Смедерева се веровало да водени ђаво постаје посебно опасан када зађе сунце, па су рибари избегавали да говоре гласно током ноћног лова. Из истог разлога нису ловили „на бућку“, јер је за њу могао да се ухвати ђаво и повуче рибара са собом. Приче о успешном лову рибе као последици сарадње са нечастивим биле су веома честе у Неготинској Крајини и целој источној Србији, а веровало се и да рибар чија жена или мајка „ради“ са воденим ђаволом, веома успешно вади рибу неко време, али после „ђаво дође по своје“ и он, а често и његови укућани, бивају осуђени на неприродну или прерану смрт.
Водењак је у неким крајевима поистовећиван са рибљом краљицом (в. рибља краљица) или рибљим/воденим царем (в. рибљи цар), за које се веровало да владају осталим рибама. Наиме, У Банату, где су рибљег цара називали водац (в. водац), веровало се да он не даје рибарима да лове рибу у Тамишу, већ их хвата за ноге и вуче у дубину реке. О дубљој вези између водењака и рибљег цара сведочи и детаљ из српске бајке Усуд (Вук, СНПЗ 13), где се помиње река која би да сазна зашто у њој „нема рода“, тј. живота, а Усуд јој поручује да је тако зато што никада није удавила ниједног човека. Из овога следи да је живи свет у води у директној зависности од људске жртве, тј. од првог утопњеника, односно од прве жртве води, од које настаје водењак.
Као што је генерално случај са демонима доњег света, и воденим духовима се приписивало да могу човеку да донесу материјалну добит и овоземаљску корист. У источној Србији се доста говорило о женама које су дошле до оног што су желеле тако што су ступале у везу са водењаком. Било је општераспрострањено веровање да је водени дух изразито похотљив, одакле и његова велика склоност према женама. У Неготинској Крајини готово да није било места у коме нису веровали да нека или више жена из њиховог села општи са воденим демоном. Ове жене би у глуво доба ноћи одлазиле до реке не говорећи и не осврћући се за собом. Скинуле би се голе, расплеле косу и загазиле у воду, претходно заштитивши гениталије земљаним судом или пернатим јастучићем, да би се овако заштитиле од похотљивости воденог демона. Сматрало се да би у случају полног контакта жени умро муж, или би остала неплодна, или би родила дете без костију. Жена би у воду бацила метални новчић и призвала би воденог духа бајањем, а овај би се тада појавио. Онда би од њега затражила услугу и обећала му неку животињску жртву, која би обично била туђе власништво, рецимо, комшијског вола или овцу. Женина жеља би се убрзо остварила, а животиња би сама од себе угинула, „однео би је ђаво“. У басмама изговараним овом приликом значајну улогу имају лесков прут, коњ, жито и култни број девет, а веровало се да свако огрешење о текст има погубне последице по жену: дигла би се олуја и однела је негде далеко, или би пореметила памећу, или би јој се догодила нека друга несрећа. Такође се веровало да постоје жене које се својевољно подају воденом демону и да такве могу да стекну неограничену власт над њим. Веровало се да се из ових контаката рађају изопачена деца налик монструмима.
Недавно, у другој половини двадесетог века, у околини Власинског језера су забележена прва казивања у којима је дошло до преклапања представа о водењаку са онима о воденом бику (в. водени бик), од којих су ова последња веома стара у том крају. Наиме, пре настанка Власинског језера, на његовој територији се налазило Власинско блато, за које се веровало да у њему живи водени бик. Након потапања блата и стварања Власинског језера (с радовима је започето 1948, а хидроцентрала је почела са радом 1955. године), дошло је до формирања нових фолклорних предања, која су се обликовала око старе митолошке матрице о воденом бику (чија примарна функција није да утапа људе), на коју су се надовезале приче о дављеницима и обавезним жртвама (да би се избегла утапања), а која су типична за предања о водењаку. Овакве представе су настале, с једне стране, услед високог демонолошког потенцијала самог места (стара предања о воденом бику из Власинског блата), а са друге, активирањем универзалних архаичних представа из традицијске културе, типичних за контакт са великим стајаћим (и текућим) водама.
Литература: Бандић, Душан. 1991.Вода и Водени дух у Народна религија Срба у 100 појмова, Београд: Нолит; Булат, Петар, Чајкановић, Веселин. 2007. Митолошки речник, Београд: Српска књижевна задруга; Виноградова, Л. Н. 2001. „Вода“ у Словенска митологија – енциклопедијски речник. (ред. Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић). Београд: ZEPTER BOOK WORLD; Ђорђевић М., Драгутин. 1958. „Водена бића и језера“ у Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави. Српски етнографски зборник 70, Београд, 568; Ђорђевић Белић, Смиљана. 2013. „Власински водени бик. Фолклорни текст, ритуална пракса и замишљање заједнице“, Aquatica. Посебна издања САНУ: Балканолошки институт – књ. 122, Београд: Балканолошки институт САНУ, 103–130; Зечевић, Слободан. 1968–1969. „Митска бића народних веровања североисточне Србије“. Гласник Етнографског музеја у Београду 31–32, 327–362; Зечевић, Слободан, Дрљача, Душан. 1981. „Риболов на ђердапској деоници Дунава“. Зборник радова Етнографског института 6, Београд, 1973, 111–128; „Водењак“ и „Русалке“ у Слободан Зечевић, Митска бића српских предања, Београд: Вук Караџић-Етнографски музеј; Караџић С., Вук. 1897. Српске народне приповијетке и загонетке. Београд,; Кулишић, Шпиро, Петровић Ж., Петар, Пантелић, Никола. 1998. Српски митолошки речник. Београд: Етнографски институт САНУ – Интерпринт; Левкиевская, Е. Е. „Водењак“ у СМ;Момировић, Петар. 1972. Риболов на Великој Морави. Нови Сад; Петрухин, В. Ј. „Ђаво“ у СМ; Раденковић, Љубинко. 2000. „Митолошки становници вода – водењак“, Даница 8, 310–316; Раденковић, Љ. 2013. „Водени дух – водењак. Словенске паралеле“. Aquatica, 161–172; Снарџија, Снежана. 2013. „Из дубина и вирова. Представе о подводном свету у српској усменој прози“, в.Aquatica, 65–84; Тановић, Стеван. 1927. Српски народни обичаји у Ђевђелијској кази у Српски етнографски зборник 40: Живот и обичаји народни, књ. 16; Тројановић, Сима. 1934. „Змије и друге немани водене по народним причама“. Српски етнографски зборник 50. Расправе и грађа, књ. 1, 242–244; Филиповић С., Миленко. 1939. Обичаји и веровања у Скопској Котлини, Српски етнографски зборник 54. Живот и обичаји народни, књ. 24, 277–566; „Вера и црква у животу банатских Хера“, 1958. Банатске Хере, Нови Сад: Војвођански музеј.
Ђорђина Трубарац Матић
