ВОЛАРИЦА
Воларица (Волујара, Волујарка и Волујарица) је народно име за Сириус (α CMa), најсјајнију звезду сазвежђа Великог пса (Canis Maior), истовремено и најсјајнију звезду на ноћном небу. То је једина некретница за коју се поуздано зна да је народ имао назив за њу. Могуће је да је Волуара, сем што се односи на сазвежђе Великог медведа, још један од назива за Сиријус, а још увек није разјашњено да ли се на ову звезду односе имена Свињаруша и Свињарица. Извори у којима се Воларица описује као звезда која се на небу јавља три сата пре свитања и залази три сата пре ноћи указују на то да се можда, ипак, ради о Венери, јер се време појављивања и нестајања некретница мења током године услед годишњег кретања Земље. Ипак, остали подаци о Воларици то негирају. Она се описује као звезда која се на небу види после Штапова (према неким изворима Орионов појас, по другима α, β, κ, γ Ориона), а Венера се никада не налази у близини Ориона. Исто потврђује и народна поезија, где се Воларица помиње као засебна звезда у односу са Венеру. Тако се у песми Влашић Раде и Латинка дјевојка каже „Ниђе зоре ни бијела дана, / Ни Даница помолила лица, / Воларица обасјала поља“. То показује да је Воларица веома високо на небу у тренутку када Даница још увек није на видику. Све ово је коначно определило већину научника да Воларицу идентификује као Сиријус.
У народу се Воларица описује као звезда којом се треба руководити при одређивању времена када се волови изводе на пашу и са ње враћају, односно, када их треба хранити у јаслама, или водити у њиву на орање. Могло би се закључити да је звезда име добила управо на основу тога, али вероватније је да се за њу везивало неко митско предање које је доводи у везу са воловима, или са рогатом стоком уопште. У народној поезији се помиње у неколицини песама које за тему имају женидбу остварену (договореном) отмицом девојке, као и у песмама за које знамо да су посредно у вези са обредним циклусом ранила. То би значило да се Воларица у њима доводи у везу са пролећним буђењем природе и почетком аграрне године. Ово је куриозитет, јер је у нескладу са чињеницом да се данас Сиријус са наших простора види тек с краја јесени и током зиме, па је његово везивање за летњи период могло да се догоди само пре више хиљада година.
За разлику од већине старовековних традиција, у којима се Сиријус назива Псећом звезодом (Феничани, Асирци, Акађани, Халдејци, Грци, Римљани), у староегипатској традицији се поистовећивао са Изидом-Хатор, Великом Мајком, Мајком богова, богињом-кравом, која је приказивана са крављим роговима. По узору на њу Сиријус је представљан као звезда са истим таквим роговима, или као петокрака између рогова богиње-краве. Овој звезди је приписиван велики значај пошто се на основу њеног хелијакалног изласка одређивао почетак године и рачунате су корекције календара, рађене због усклађивања египатког лунарног календара са соларном годином. Разлог везивања Сиријуса за почетак године лежи у томе што се отприлике 4500 пре нове ере његов хелијакални излазак посматран са теритоије Мемфиса поклапао са почетком изливања Нила.
Литература: Милан Андоновић, Космографија, Београд: Краљевско-српска државна штампарија, 1888; Никола Беговић, Живот и обичаји Срба граничара, Загреб: Тискарски завод народних новинах, 1887; Noah Brosch, Sirius Matters, Springer, 2008; Ненад Ђ. Јанковић, „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба“, Српски етнографски зборник LXIII, 1951; Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Вук Маринковић, Начела физике I, Београд: Правителственa кньигопечатнa Княж. Србскогь, 1851; Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник, Беч: Штампарија Јерменскога намастира, 1852; Djordjina Trubarac, La falsa excusa del agua enturbiada por el ciervo: paralelos ibéricos y balcánicos, Madrid: Universidad Complutense, 2011; Jay B. Holberg, Sirius. Brightest Diamond in the Night Sky, Chichester: Springer-Praxis, 2007.
Ђорђина Трубарац
