ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК
Велики понедељак је понедељак пред Ускрс, први дан седме, последњe недеље Великог (Ускршњег или Васкршњег) поста, која се назива Велика, Страсна, Завалита, негде и Страшна недеља. Од тог дана све је подређено трагичном тренутку Христовог распећа и смрти, и живи се у строгом посту и уздржавању, у очекивању највећег годишњег празника Ускрса, тј. Христовог васкрсења.
Велики понедељак, понедељак Страсне (Страдалне) седмице, посвећен је последњим догађајима из земаљског живота Исуса Христа, који су предсказани у животу страдалног Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова. Као што су Јосифа браћа из зависти бацила у јаму, а затим га продала у робље, тако је Христос предат у руке грешника, осуђен, распет и сахрањен. Јосиф је касније постао моћан и владао је Египтом, а Христос је васкрсао и влада светом. Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба је овога дана посвећена и проклетству смокве коју је Христос због неплодности осудио да се осуши (Мт 21.17−22; Мк 11.19−26). Смоква је симбол јеврејске синагоге која је Спаситеља предала на смрт.
Богослужбени поредак у Српској православној цркви на Велики понедељак је следећи: служе се великопосни часови – трећи, шести и девети са изобразитељном, а затим следи Литургија пређеосвећених дарова. Трећи и шести час имају катизму, поју се тропари часова, кондак Триода и на крају сваког часа, као и обично у посту, чине се велики поклони са молитвом преподобног Јефрема Сирина. На Литургији пређеосвећених дарова чита се само Јеванђеље без апостола и прокимена.
Код куће се овај дан проводи у миру, у молитвама и строгом посту. Обављају се само најнужнији послови. Избегавају се сва весеља. Дан протиче у ишчекивању догађаја који су коначно остварење Господњег плана за спасење света.
Велики понедељак (и сваки дан Велике недеље) има специфичности у народној и обредној пракси. Тужан карактер овог дана, као и осталих у страдалној седмици, показују, пре свега, многобројне забране и строги прописи. Строго се постило. Постили су чак и они који то нису чинили током целог Великог поста, јер су веровали да ће се, ако буду мрсили у току Велике недеље, разболети од велике болести (падавице). Били су забрањени пијанство, весеље и сексуални односи међу супружницима. Веровало се да ће деца која су зачета у том периоду добити фрас. У појединим крајевима строго је забрањено певање, свирање и играње, док се у другим могло певати, али само у кући, у породичном окружењу. Ово се односило искључиво на духовне и побожне песме, а читао се псалтир и друге молитве. У неким крајевима се водило рачуна да се већина радова приведе крају до Великог понедељка, односно почетка Страсне седмице. У другим крајевима су се на Велики понедељак журно обављали послови у пољу и у домаћинству јер се све спремало за нерадне дане, од Великог четвртка.
У Срему и Банату је на Велики понедељак било забрањено прање веша да деца не би била болесна. У Бачкој Паланци забележено је да се целе Велике недеље не пере веш оним укућанима који болују од неке велике болести. У околини Сомбора се не насађују квочке јер се верује да ће онај ко једе месо од излежене живине оболети од велике болести. У неким крајевима је био обичај да се на Велики понедељак, као и целе Страсне седмице, иде на гробље и да се помињу мртви. Гробови су се китили цвећем и паљене су свеће. Жене су на гробље износиле обредне хлебове (прекадњице, лепиње), често у непарном броју и од пресног теста, а код куће се приређивао задушни ручак. На гробовима су остављани кољиво и бојена јаја. Забележено је да се на тај дан у неким крајевима пуштао низ воду специјално припремљен хлеб. Негде су оне који се овог дана успавају поливали водом да не би дремали током године. Обичај је био да се на Велики понедељак даје милостиња сиромашнима. У прошлости су цареви на овај дан ослобађали затворенике, а судови нису радили.
Већина побројаних обичаја данас се више не практикује.
Литература: Мила Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Нови Сад: Музеј Војводине, 1985; Енциклопедија православља I. Београд: Савремена администрација, 2002; Миле Недељковић, Календар српских народних обичаја и веровања за просту 1995, Београд: Агенција Ваљевац, 1995; Миле Недељковић, Обичаји у Срба, Београд: Вук Караџић, 1990; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998.
Милеса Стефановић-Бановић
