ВИРЏИНА
ВИРЏИНА (тобелија, остајница), женска особа која преузима мушку улогу у друштву те у социјалном смислу постаје мушкарац. Појава је везана за традицијско, изразито патријархално друштво планинских динарских предела Балкана, посебно за пограничне зоне Црне Горе и Албаније, као и за Косово и Метохију. Неки аутори стога наглашавају да представља ендемску појаву. Истовремено, она прелази границе различитих етничких група, као и религија – православне, католичке и исламске, што није ретко у културним процесима на Балкану. Назив в. имплицира живот у целибату на који се ове особе обавезују, тобелија потиче од турске речи за покајање, односно завет (tövbe), остајница од остајати (јер ове особе остају неудате односно остају у породици из које потичу). На знатно ширем простору од динарског постоје и називи мушкобана/мушкобања/ мушкобаба, жена-мушкарац, момак-девојка, a у Кучима цура, у Албанији vajzë e betuar (алб. заветована девојка), и бурнеша (burrneshë од алб. burri – човек, муж, мушкарац).
Није сигурно колико је ова појава стара. Најстарији до сада познат недвосмислен пример забележио је Милорад Медаковић у Ровцима, црногорском, брдском племену 1855. год. Данас је она изузетно ретка, осим у Албанији, мада је и тамо у повлачењу. У литератури је до сада евидентирано 136 примера в.
В. потпуно или делимично преузима мушки хабитус (шишањем косе, мушком одећом), а по правилу добија и мушко име. Она задобија веће слободе него друге жене у патријархалној средини, али се одриче своје женске улоге и обавезује се да живи у целибату. Понаша се као мушкарац, и има већину права које има мушкарац у јавном и приватном животу: домаћинство води као мушкарац – глава породице, обавља мушке послове, слободно се креће, учествује на скуповима одраслих мушкараца, јаше коња, носи оружје, по потреби иде у рат, пије и пуши у јавности, свира мушке инструменте. Може да наследи имовину и породични култ. Међутим у Канoну Леке Дукађинија се наглашава да в., иако могу да седе са мушкарцима, немају право гласа ни говора на јавним скуповима.
Одлуку о инверзији родног идентитета доноси или сама женска особа или њена породица, некад и на самом рођењу. Ову одлуку прати друштвено прихватање и признање, што је чини изузетном у односу на друге примере инверзије родног идентитета у европском контексту, посебно у изразито патријархалној средини. Мотиви за овај чин могу бити различити. Најчешћи је недостатак мушког наследника у породици али и претња крвном осветом, која мушкарцима у породици онемогућава слободно кретање, а в. га не ускраћује, изузимајући је од друштвених правила која су ограничавала жене. Осим тога, девојка или удовица која жели да без последица избегне нежељени брак, може то учинити једино ако изабере да постане в. То је био и једини начин да се жена разведе по сопственој вољи.
За особу која постаје в. то представља трајно, или бар дуготрајно, комплексно мењање социјалне улоге. Међутим, оно никад није (и услед биолошке условљености не може бити) потпуно. У појединачним примерима социјални степен мушкости в. није увек исти. Неке су од рођења одгајане као дечаци, неке су одрастале као девојчице и тек касније се заветовале по сопственом избору. Неке су се потпуно преодевале у мушкарце, а неке само делимично, некад носећи само мушку капу. Неке су задржале женско име. Понекад су се само у јавности понашале као мушкарци, а у приватном простору су са другим женама обављале женске послове. У неким случајевима завет в. био је временски ограничен, нпр. док млађи брат не одрасте или док не престане опасност од крвне освете. Чак и кад је завет требало да буде трајан, евидентирани су случајеви да га је в. прекидала. Има и супротних примера – да је жена остајала в. и кад су разлози за то престајали.
Околина је најчешће била свесна да је у питању женска особа, која је, на пример, изузета од крвне освете баш зато што је жена. Она сама је пак могла да се свети, што показује амбивалентност њене позиције која се огледа и у томе што су се в. други обраћали у мушком, а у њиховом одсуству говорили о њима у женском роду, или су користили оба. Поменуто је већ ограничење које је забележено у Канoну Леке Дукађинија. По правилу се в. сахрањују као жене (у женској одећи и без одговарајућих ритуала оплакивања који припадају само мушкарцима), али су и ту забележени изузеци.
Од половине 19. в. па у наредних неколико деценија, на ову појаву указивали су путописци − путници кроз тадашњу Европску Турску, са приметним тенденцијама оријентализације и егзотизације. Радови етнолога и антрополога од средине 20. в. систематичније почињу да отварају питања попут порекла и друштвене функције феномена, као и конструкције родног идентитета и животних прича в.
Неки од аутора сматрају да је реч о трансформацији веома архаичне појаве (Татомир Вукановић, Маријана Гушић). Други је тумаче економским разлозима и реалним потребама породице за мушком радном снагом, очувањем поседа и одржавањем патрилинеарне породичне лозе и породичног култа, макар и за само једну генерацију (Мирко Барјактаровић). Одржање патрилинеарне породичне лозе истиче и Карл Касер. Бавећи се овом појавом из аспекта обичајног права и друштвених функција, Љиљана Гавриловић отвара и питање односа појединца и колектива и могућности слободе избора заветованих девојака. Предраг Шарчевић везује појаву за опадање патријархалног родовског система и његову транзицију ка модерним формама породичног живота. Јелка Винце Палуа (Jelka Vince Pallua), у најобухватнијој студији до сада, у феномену в. види потребу патријархалног, горштачког друштва да надомести недостатак мушкараца до којег долази услед крвне освете и честог ратовања, називајући га обичајно правном досетком. Слично ову појаву тумачи и Антонија Јанг (Antonia Young). Рене Гремо (René Grémaux) први је отворио питање полног и родног идентитета в. постављајући, штавише, питање њихове припадности „трећем полу“. Он закључује да је статус в. у балканској култури веома неодређен и да питање њихове друштвене класификације остаје отворено.
Феномен инверзије родних идентитета на примеру в., иако у једној мери отвара простор избора и слободнијег живота за женске особе које се за њега определе, истовремено не оставља дилему о јасном разликовању два пола и два рода, као и о томе да је у патријархалном друштву мушки принцип више вреднован и доминантан над женским, док жена може остварити равноправни друштвени статус са мушкарцима једино уколико и сама постане „мушко“ – барем у друштвеној сфери.
Литература: Барјактаровић, Мирко. 1948. „Прилог проучавању тобелија (заветованих девојака)“. Зборник Филозофског факултета 1: 343–352; Барјактаровић, Мирко. 1966. „Проблем тобелија (вирџина) на Балканском полуострву“. Гласник Етнографског музеја 28–29: 273–285; Гавриловић, Љиљана. 1983. „Тобелије“. Гласник Етнографског музеја 47: 67–79; Barić, Henrik. 1950. Rečnik srpskoga ili hrvatskoga i arbanaskoga jezika. Zagreb: Izdavački zavod jugoslavenske akademije; Grémaux, René. 2014. “Mannish Women of the Balkan Mountains: preliminary notes on the ‘sworn virgins’ in male disguise, with special reference to their sexuality and gender-identity”. In From Sappho to De Sade : moments in the history of sexuality, ed. Jan Bremmer, 143–172. Routledge; Grémaux, René. 1996. “Woman Becomes Man in the Balkans.” In Third Sex, Third Gender. Beyond Sexual Dimorphism in Culture and History, ed. Gilbert Herdt, 241–281. New York: Zone Books; Gušić, Marijana. 1958. „Ostajnica-tombelija-virdžina kao društvena pojava.“ U Treći kongres folklorista Jugoslavije. 55–64. Cetinje: Savez udruženja folklorista Jugoslavije; Gušić, Marijana. 1976. „Pravni položaj ostajnice – virdžineše u stočarskom društvu regije Dinarida“. Одредбе позитивног законодавства и обичајног права о сезонским кретањима сточара у југоситочној Европи кроз векове. Посебна издања Балканолошког института 4, ур. Васа Чубриловић, 269–295. Београд: САНУ; Kanon Leke Dukadjinija. 1986. Sakupio i kodificirao Štjefen Konstantin Đečovi, Zagreb: Stvarnost; Kaser, Karl. 1994. “Die Mannfrau in den patriarchalen Gesselschaften des Balkans und der Mythoss vom Matriarchat”. L'Homme, Zeitschrift für feministische geschichtswissenschaft, Jg. 5, Nr.1: 59–77; Stevanović, Lada & Mladena Prelić. 2023. “Becoming а Woman-Man. Notes on the Phenomenon of Sworn Virgins in the Balkans”. Aspasia17: 73–93; Šarčević, Predrag. 2002. “Sex and Gender Identity of ’Sworn Virgins’ in the Balkans.” In Gender Relations in South Eastern Europe: Historical Perspectives on Womanhood and Manhood in 19th and 20th Century, eds. Miroslav Jovanović, Slobodan Naumović, 125–141. Beograd, Graz: Udruženje za društvenu istoriju, Institut für Geschichte der Universtät, Abteilung Südosteuropäische Geschichte; Šarčević, Predrag. 2008. Virdžine – konstruisanje rodnog identiteta. Magistarstka teza. Beograd: Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu; Šarčević, Predrag. Virdžina – žena koje nema. Montenegrina. Digitalna biblioteka crnogorske kulture. https://montenegrina.net/pages/pages1/antropologija/virdzina_zena_koje_nema_p_sarcevic.htm Vince Pallua, Jelka. 2014. Zagonetka virdžine: etnološka i kulturnoantropološka studija. Zagreb: Institut društvenih znanosti Ivo Pilar; Vukanović, Tatomir. 1961. “Virdžine”. Glasnik Muzeja Kosova i Metohije 6: 79–112; Young, Antonia. 2000. Women Who Become Man. Albanian Sworn Virgins. Oxford and New York: Berg.
Младена Прелић и Лада Стевановић
