ВЛАШИЋИ
Влашићи је народни назив за Плејаде, астеризам који припада сазвежђу Бика (М45). У Банату и Скопској Црној Гори зову их Влашчићи.
Плејаде чини око петсто звезда, од којих је голим оком видљиво девет. Ипак, у готово свим традицијама митских Плејада је било седам, а исто је и у српској. У већини европских традиција Плејаде се замишљају као квочка са пилићима, седам сестара, или седам јарића. У српском народу ово звездано јато је поистовећено са седморо браће чија су имена Мика и Миока, Рака и Раока, Орисав и Борисав и, седми, Милисав. Присутна су и имена Воле и Волета, Рале и Ралета, Миле и Милета и мали Пржожак, затим Вао и Ваока, Мио и Миока, Скарабојо и Борисав и мали Биљурак, односно Миле и Милета, Раде и Радета, Боре и Борета и мали Пригимиз. Према једној легенди, није реч о седморо браће, већ о царевој кћери, пет змајева и робу. Легенда каже да је царева кћи једног дана нестала из куле у којој је била затворена, а неки роб је кренуо да је тражи. Он наиђе на мајку пет змајева, од којих је један био изузетно добар стрелац и могао је да устрели и „звезду на највишем небу“. Уз помоћ змајева роб је успео да пронађе цареву кћер. Влашићу су тај роб, змајеви и царева кћер. Сваке године између Ђурђевдана и Видовдана они одлазе Ветровој, Сунчевој и Месечевој мајци да јој захвале за савет и тада се не виде на небу.
Постоји и легенда према којој су Влашићи шесторо браће и девојка коју су отели. Шесторо браће Влаха договорило се да на Петровдан отму Мизулинку, лепу кћер неке бабе. Када је баба приметила да јој нема кћерке, ударила је у неутешни плач. То је досадило Богу, па је приковао за небо отмичаре и Мизулинку како би их народ спомињао „доклен буде света“. Прве две звезде су браћа Миле и Милета, друге Вуле и Вулета, треће Шкор-Бора и Бариша, а на крају је Мизулинка која, жалећи за мајком, „све затеже и неће да иде за сватовима до пола пута, а када дође до пола пута, онда прође сватове и иде прва“. На основу ове легенде Н. Јанковић закључује да су Миле и Милета φ и b, Вуле и Вулета а и с, Шкор-Бора и Бариша η и f, a Мизулинка h Tauri. Ова легенда је истовремено и етиолошка јер објашњава настанак имена Влашићи.
Име је народ објашњавао и тиме да се на основу положаја Влашића може проценити „на танку танцату влас“ које је доба ноћи, док се у Приморју говорило да се Влашићи тако зову јер излазе иза планине која је са влашке стране. Народна етимилогија која назив Влашићи везује за Влахе сасвим сигурно је секундарног типа, пошто сличне називе за ово звездано јато имају и Руси (Волосожары) и Украјинци (Волосожа́ри), који никада нису имали контакте са Власима. Старословенски називи за Влашиће били су Власежелишти, Власожелишти, Власожилишти, Власожельци и Волосыни. Указивано је на три могуће етимологије од којих су две веома сродне и доводе ово име у везу са именицом vlâs (рус. volos) у значењу ʽдлакаʼ, односно са именом древног словенског сточног бога Волоса (Велеса, Велеша). Име Волос вероватно је тек један од епитета тог божанства који је служио избегавању изговарања његовог правог, табуисаног имена, и који је указивао је на Волосову длакавост, тј. на то да је замишљан као бог обложен крзном. Према овом тумачењу Влашићи би били Волошићи, синови бога Волоса. На то указује и алтернативни назив за Влашиће − Влашки синови. Јанковић сматра да је каснија асимилација Волоса од стране св. Влаха могла да доведе до тога да Волосови синови добију име Влашићи. Са друге стране, на асоцијацију између Волоса и Влаха могла је да утиче чињеница да се влашко становништво углавном бавило сточарством, за које се сматрало да је под покровитељством Волоса. Парови имена неких од Влашића (Воле и Волета, Вао и Ваока) могли би да указују да је Волосов териоморфни облик можда био во. Ово би могло бити у вези са чињеницом да Влашићи припадају сазвежђу Бика.
Друга етимологија везује име Влашићи за литванску реч véles у значењу imagines mortuorum, односно за корен vel, ʽмртвацʼ, и за староенглеско wæl, ʽлешʼ, ʽонај који је остао на бојном пољуʼ. На везу са умрлима могла би да указује и српска народна скаска о Бушану и змају у којој Бушан, пошто је пронашао сестру коју му је био отео змај, успева да оживи брата Милана којега је исти тај змај претходно убио. Милан се потом ожени царевом ћерком и са њом добије седморо златокосе деце, која убрзо поумиру једно за другим. Душе те деце су пале на небо у виду златних звезда и то је Седам Влашића. На исте идеје указује и веровање завележено у јужној Србији према коме су Влашићи били овчари, деца коју су Турци поклали. Чајкановић овде види хришћански утицај пошто су код хришћанских средњевековних писаца Влашићи представљали мученике.
Како је поменуто, народ је говорио да се Влашићи не виде од Ђурђевдана до Видовдана (када одлазе у посету Ветровој, Сунчевој и Месечевој мајци), па се говорило да „ђурђевданска зора Влашиће затвара, а видовданска зора Влашиће отвара“. Сматрало се и да се Влашићи не виде од Ђурђевдана до Петровдана и да својим појављивањем отварају лето и затварају зиму. Такође се веровало да од Видовдана до Велике Госпојине путују дању па се не могу видети од сунца. На основу положаја Влашића одређивано је доба ноћи. Када се појаве о Петровдану, кретало се у косидбу.
Има назнака да су Влашићи били повезивани са идејом плодности и да им је приписивано повољно дејство на земљорадничке послове. Прво појављивање на небу често је био знак да треба почети неку врсту посла (вршидбу проса, орање и сетву и сл.). На везу Влашића са земљорадњом указују и наведена појединачна имена. Тако Воле и Волета, Вао и Ваока, алудирају на волове, Рале и Ралета на рало, Орисав и Борисав на орање, Раде и Радета на рад. Следећи ову логику, могуће је да се за Влашиће везивала и нека љубавна прича јер се међу њиховим именима обавезно помињу парови типа Миле и Милета, Мио и Миока, као и Милисав. То не треба да чуди пошто су љубавно-еротски митови често у вези са аграрном сфером.
У народној поезији Влашићи се помињу као просци звезде Данице (Венере), а учествују и у Сунчевим сватовима.
Иако је тешко тврдити да је међу Србима постојао култ звезда као таквих, за Влашиће се може рећи да им је приписивана нека врста сакралног значаја. Чајкановић наводи да се у Срему о Божићу месио колач који је народ звао Влашићи, као и да се култни ресидуум види у обичају забележеном у Црној Гори да се старији људи прекрсте када угледају Влашиће или Даницу. У вези са овим би могао да буде и обичај да се о Божићу изјутра, када зађу Влашићи, печеница ставља на ватру.
Народ је под страним утицајем усвојио и друге називе за ово звездано јато. Међу њима су забележени Квочка с пилићима и Бугарски кокошки.
Литература: Ненад Ђ. Јанковић, „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба“, Српски етнографски зборник LXII, 1951; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Борис Александрович Рыбаков, Язычество древних Славян, Москва: Академия наук СССР. Отделение истории. Институт археологии, 1981; Djordjina Trubarac, La falsa excusa del agua enturbiada por el ciervo: paralelos ibéricos y balcánicos, Madrid: Universidad Complutense, 2011; Веселин Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Београд: СКЗ, 1994.
Ђорђина Трубарац
