ВЛАДИКА
Владика или епископ (грч. ἐπίσκοπος − надзорник, старатељ, пастир, вођа, управитељ; још и архијереј, владика) је највиши степен свештенослужитеља у јерархијско-епископалном црквеном уставу који примењују хришћанске православне Цркве.
Како сведочи Нови завет у Делима апостолским, св. апостол Павле хиротонисао је Тимотеја за епископа, дајући му власт да суди презвитерима у Ефесу (1.Тим 4−14), а Тит прима дужност да рукополаже свештенике на Криту (Тит 1−3), чиме се успоставља прејемство између апостола и епископа.
Владика је, дакле, наследник апостола и носилац црквеног живота у области коју обухвата његова епархија. Он има пуну богослужбено-светотајинску власт, власт учења, духовног суда и управљања црквеном имовином. Епископ рукополаже свештенике и ђаконе, води бригу о духовним и црквеним школама, задужен је за религиозно-морални надзор над ученицима и руководи свим црквеним установама у својој епархији. У случају канонске кривице, епископу суди Свети архијерејски сабор.
Седиште епископа је најчешће у већем манастиру или граду, а уз назив епископске службе додаје се и назив епархије у којој службује, нпр. епископ шумадијски, епископ будимски или епископ жички.
Епископа бира Сабор архијереја из редова монаштва. У службу ступа хиротонијом. Ово, по хришћанском схватању, чини његову власт харизматички, а не јуридички заснованом (Еф 4−11), јер је она дар Духа Светога (1.Кор 12.4−11).
У православном литургијско-црквеном животу постоје четири различите литургијске службе: епископска, свештеничка, ђаконска и служба народа. Оне су међусобно повезане и предстваљају заједницу верника са Богом, тј. Царство Божије. Преко Епископске службе је присутан Христос. У православној духовности владика кроз литургију симболизује и представља Христа на земљи. Верници се око епископа окупљају (сабирају) и преко њега остварују заједницу са Богом, као што су и Христови следбеници били окупљени око Христа док је био на земљи, а како ће бити у Царству Божијем, којем се сви хришћански верници надају. Без епископа, дакле, нема Цркве.
Викарни епископ је помоћник епархијског епископа.
Од IV века једноставним (сурганским) епископима надређени су егзарси, а касније митрополити као надзорници једне црквене провинције која обједињује више епархија.
Архиепископ (архибискуп, архипискуп) је први епископ међу једнакима. Апостолским правилом (34.) одређено је да „епископи свакога града треба да знају који је први међу њима и да га признају као руководиоца, па ништа што је преко њихове власти не треба да чине без његовог мишљења“. Прву титулу архиепископа добио је александријски епископ. Након установљавања патријархата, титулу архиепископа добијали су сви митрополити који нису били зависни од неког патријарха.
Врховни епископ савеза неколико црквених провинција је патријарх (грч. πατήρ ἄρχων − врховни, праотац).
У Српској православној цркви епископ се ословљава са „Ваше Преосвештенство“ или „Преосвећени“.
Литература: Paul Balta и др. Све религије света, Београд: Новости, 2006; Gerhard Belinger, Veliki leksikon religija, Beograd: Lento, 2004; Јован Брија, Речник православне теологије, Београд: Хиландарски фонд Богословског факултета СПЦ, 1999; Енциклопедија српског народа, Београд: Завод за уџбенике, 2008; Радомир Ракић, Богдан Косановић, Велики православни богословски енциклопедијски речник, Нови Сад: Православна реч, 2010.
Милеса Стефановић-Бановић
