ВОДАЦ
Назив забележен у Срему и Банату, који се користи за ђавола (Срем) и воденог демона са одликама водењака и рибљег цара (Банат). Сам назив указује на његову функцију да људе заведе, овлада њима и води их куда и како он хоће. У појединим деловима Срема, где је водац поистовећиван са сотоном, народ је синонимно употребљавао изразе типа: „водац га води“, „ушао је ђаво у њега“, „враг га узео у своје канџе“. У Срему се сматрало да најчешће у човека улази тако што седне поврх воде која се налази у суду из кога се пије и ту чека да га неко попије. Зато је из предострожности био обичај да се увек мало воде одлије на земљу, па се тек онда пије, јер би тако и ђаво пао на земљу, заједно са водом. Веровало се да радо улази и у животиње и онда их наводи на понашање које човека љути или мучи. С друге стране, у Банату се веровало у демонско биће под овим именом, чија је основна функција била да спречава рибаре да лове у Тамишу тако што их хвата за ноге, вуче у дубину реке и дави их. Ово указује на то да је у Банату водац замишљан као синкретичко демонско биће са карактеристикама водењака и рибљег цара(в. рибљи цар). У складу са функцијама рибљег цара, он је био господар над рибама и одређивао им је судбину, а у складу са функцијама водењака, он је давио људе. Могуће је да је представа о оваквом воденом демону архаичнија и старија од представа о водењаку и рибљем цару понаособ. На то указује српска бајка Усуд (Вук, СНПЗ 13), где се помиње река која би да сазна зашто у њој „нема рода“, тј. живота, а Усуд јој поручује да је тако зато што никада није удавила ниједног човека. Из овога следи да је живи свет у води у директној зависности од људске жртве, тј. од прве жртве води, пошто се за водењака управо и везује веровање да настаје од првог утопљеника. Претпоставља се да основна тачка сусрета између веровања забележених у Срему и оних из Баната почива на преносу функција са прехришћанског водењака на ђавола. Наиме, у Срему се веровало да ђаво (водац) наводи непливаче да уђу у воду, а онда их вуче у дубину и дави. Овиме би ђаво жртви узео душу, јер би душа утопљеника остала заробљена у води и не би могла да оде на небо. Иначе, вирови, ритови, дубоке реке и вртлози (који су сматрани сталним стаништем водењака) била су места за која се веровало да могу такође да буду ђавоља станишта, иако се сматрало да ђаво може да живи и на многим другим местима која нису повезана са водом.
Литература: Бабовић, Глиша. 1963. Оролик. Историја, живот и обичаји једног сремског села. СЕЗб 76. Живот и обичаји народни, књ. 34, 80−81; Караџић С., Вук. 1897. Српске народне приповијетке и загонетке. Београд,; Mihajlović, V., Vuković, G. 1977. Srpskohrvatskaleksikaribarstva. Novi Sad:Institut za lingvistiku; Петровић, П., Ж. 1998. „Ђаво“ у Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ – Интерпринт; Раденковић, Љубинко. 2000. „Митолошки становници вода – водењак“, Даница 8, 310–316; Раденковић, Љ. 2013. „Водени дух – водењак. Словенске паралеле“, Aquatica. Посебна издања САНУ: Балканолошки институт – књ. 122, Београд: Балканолошки институт САНУ, 161–172; Снарџија, Снежана. 2013. „Из дубина и вирова. Представе о подводном свету у српској усменој прози“, в.Aquatica, 65–84; Трубарац Матић, Ђорђина, Тодоровић, Ивица. 2014. „Риба у српској народној традицији у контексту древних представа и староцивилизацијских религијских пракси“, Етно-културолошки зборник 18, 43–58.
Ђорђина Трубарац Матић
