ВИЦ
Виц је кратак хумористички наратив који спада у домен усмене комуникације и у себи садржи поенту чија је главна функција изазивање комичног дојма и забављање. У српском језику термин води порекло од немачке речи witz, чије се значење у почетку односило на интелектуалну способност, затим на способност појединца за духовите досетке и, на крају, на саму духовиту досетку. Виц је усмени фолклорни жанр новије, урбане цивилизације. С обзиром на израз и форму може се одредити као савремени и актуелни вид усменог духовног стваралаштва. Овај жанр се у српском фолклору одликује богатством тема и мотива, као и претежно устаљеном структуром. Структура вица је релативно једноставна и чине је углавном поступци ликова или оно што они говоре, градећи наратив који се завршава поентом у којој су очекивања успостављена тим наративом прекршена на неки изненађујући начин. Поента је заснована на обрту и носи значење које изазива смех.
И поред сажетости форме готово да нема мотива који није уведен и теме која није обрађена у домаћем вицу, од секса, политике, религије, образовања, посла, раличитих међуљудских односа, па до смрти. Кроз садржаје домаћих вицева говори се о друштвеним, политичким, економским и културним односима и проблемима, исмевају се мањкавости и мане, шали се на рачун појединаца, етничких група, народа, а уочава се и циклизација (вицеви о плавушама, полицајцима или лику који је познат као мали Перица). Постоје универзални вицеви, тј. они који реферирају на општељудско искуство и универзално виђење одређених друштвених феномена, као и они који су специфични за контекст српског друштва, те и схватљиви искључиво његовим припадницима.
Вицеви су базирани на одговарајућим кодовима који морају бити експлицитни и познати слушаоцу, што посебно важи за оне који спадају у другу наведену групу. Непосредни контекст често има одлучујућу улогу за њихово разумевање. Индикативан је виц који се причао седамдесетих и осамдесетих година прошлог века у Србији, а који гласи: ,,Хоћеш да ти испричам виц за седам година?”. Да би слушалац разумео овај виц треба да има одговарајућа сазнања. На првом месту, мора да препозна игру речи која заправо имплицира седам година затвора, а да би у потпуности схватио виц, мора бити упознат са друштвено-политичким приликама седамдесетих и осамдесетих година у Србији и чињеницом да се тада није благонаклоно гледало на вицеве који су били фокусирани на одређене теме. Коначно, слушалац све ово мора знати унапред како би виц успео, будући да би ефекат био изгубљен уколико би му неко други откривао поменуте информације.
У српском друштву виц поседује и многобројне функције. Тако се у њему може приметити критички однос према друштву, колективно промишљање, став и однос према животу, а често је и медиј за преношење најразличитијих друштвених порука. Испричани виц се, као и други фолклорни облици, великом брзином шири, трансформише и добија другачије облике у односу на аутентичну верзију.
У домаћим студијама фолклора могуће је наћи радове који се баве овим жанром, иако се може рећи да су они нешто новијег датума. Неки су теоријски и баве се структуром вица, други настоје да проникну у значења која овај хумористички фолклорни материјал носи, као и у практични смисао који може имати за припаднике једног друштва. Као честа и интересантна тема за домаће ауторе издвојили су се нарочито вицеви базирани на етничким стереотипима. Друштвено интересовање за овај жанр је велико и огледа се у значајном броју хумористичких публикација које имају дугу традицију, а у којима вицеви имају значајно место. То потврђује и чињеница да су се многи истраживачи окретали управо штампи као основном извору грађе, будући да се виц најпре преноси у спонтаној и неформалној комуникацији па је мала вероватноћа да се чује и прибележи довољан број за задовољавајућу анализу. Данас извор може бити и интернет где постоје странице посвећене искључиво објављивању домаћих вицева. Ово сведочи о актуелности и социјалном значају који се придаје жанру вица у српском друшту.
Литература: Arthur Asa Berger, „Anatomy of the Joke”, Journal of Communication 26/3, 1976; Marija Kleut, „Beleženje i pričanje viceva”, Folklor u Vojvodini 7, 1993; Nenad Ljubinković, „Teorijsko određivanje usmenog narodnog vica – problemi i nedoumice”, Rad XXXVII kongresa SUFJ, Plitvička jezera, Zagreb, 1990; Гордана Љубоја, Етнички хумор XX века у хумористичкој штампи Србије, Београд: Етнографски музеј, 2001; Ante Nazor, „Vicevi i danas”, Rad XXXVII kongresa SUFJ, Plitvička jezera, Zagreb, 1990; Rečnik književnih termina, Beograd: Institut za književnost i umetnost: Nolit, 1985; Дара Вучинић, „Виц као облик народног стваралаштва”, Rad XXXVII kongresa SUFJ, Plitvička jezera, Zagreb, 1990; Vesna Trifunović, Likovi domaćih viceva: socijalni tipovi lude u savremenim vicevima, Beograd: Srpski genealoški centar, 2009.
Весна Трифуновић
