ВИТЛАЊЕ (обредно)
ВИТЛАЊЕ (обредно)#, обредно-лудичка радња вршена на витлу (витао, витло, врзин точак, вретено, дорбига, доронга) ‒ врсти примитивне вртешке коришћене у српској традицији у обредно-магијске, а касније, десакрализацијом, у лудичке сврхе. Обављано је током Божјег дана (другог дана Божића) и за време Беле (Сирне) недеље (седмице пред почетак Ускршњег поста). Понегде се период в. могао продужити до друге половине Ускршњег поста, када се љуљање и в. вршило само о празницима ‒ сматрало се да се то „ваља“ због бољег рода конопље, здравља људи и стоке и заштите сеоског атара од градоносних облака.
Витлови су постављани на сеоским игралиштима, на раскршћима или крај записа; у градовима, крај механа. Иако се технологија израде витла разликовала од регије до регије, он је морао имати бар два конструктивна елемента: вертикални стожер (греда побијена у земљу) и хоризонталну греду / греде (срченица, витал), дугачке 4‒5 метара, натакнуте и причвршћене за стожер. У Војводини су на крајеве хоризонталне греде качени ланци или коњски хамови, на које би седале особе које се врте. Техника вртења је зависила од конструктивних карактеристика витла. Обично су се окретала по два момка завртевши се сами, или уз помоћ других. Скакали би на греде или седали на њих, а окретали су се веома великом брзином, која је могла бити тако јака да нису успевали да се одрже на витлу, већ су падали и повређивали се, услед чега је долазило и до смртних случајева. Женско обредно окретање на витлу је било спорије и зебележено је у Лесковачкој Морави и Хомољу. Старије особе нису седале на витао.
Обредна логика в. почива на симбиози симболике иманентне кругу, оси и точку, у којима се значење кружног кретања укршта са симболиком основних конструктивних елемената витла (стожер и попречне греде), као и просторне зоне која се исцртава током његовог окретања. Како центар круга тако и кружница, слике су апсолута, тј. тачке као изворишта и као облика створених из ње. Код точка (ротирајућег круга), поменутој симболици је придодата идеја о цикличном кретању времена, као и неба у свом кружном кретању у односу на Земљу ‒ космички точак представља слику света у цикличном обнављању. Главчина точка одговара слици непомичног средишта, а руб мноштву објава и облика. Током кружног кретања они стоје у спрези центрипеталне и центрифугалне силе. Центрифугална корелира с идејом о делатном божанству (тачка/главчина точка) које уређује свемир и биокосмичку динамику (руб), а центрипетална с представом о враћању центру, као начину ослобађања од појавног. Непокретни центар кретања у виду вертикале (стожер на витлу) слика је космичке осе која повезује са својим центром сва хијерархизована подручја постојања, како на спољашњем тако и на унутрашњем плану. То обједињује више представа: о спајању подземног света, земље и неба, о оси полова (у просторном смислу), о солстицијској оси (у временском смислу). Њој блиске представе су дрво живота и стабло уопште. Обредна симболика стожера као слике космичке осе наглашена је тиме што је витао најчешће постављан близу сеоског записа. Водоравне греде (витал, срченица) имају своју значењску паралелу у „зрацима“ точка, који су спона између центра (стожер) и периферије (замишљеном кружном линијом коју при кружењу исцртавају спољашњи крајеви срченице). Актери обредно-магијског витлања су седали или налегали на срченицу, тј. спајали се с њом и поистовећивали се с посредником између космичке осе (непокретног покретача) и периферије круга (појавног света у сталном цикличном кретању).
Обредно-магијско в. је у српској традицији имало за циљ опонашање космогонијске стваралачке снаге и посредовање у њеном преношењу на облике појавног света. Ово је било посебно важно у периоду око зимске краткодневице и пролећне равнодневице, календарским тачкама у којима је неопходно убрзати и подстаћи раст снаге Сунца. Тиме су, на обредно-магијски начин, појединац и заједница учествовали у космичко-космогонијској обнови света (зимска краткодневица), или давали замах општем биокосмичком буђењу (пролећна равнодневица).
Обичај је практикован приближно до четрдесетих година 20. в., а касније, када је дошло до његове десакрализације, вртење на различитим врстама рингишпила изгубило је своје обредно значење, те се данас упражњава као лудичка активност чије вршење није временски ограничено на специфичне тачке народно-традицијског обредног календара.
Литература: Dragoslav Antonijević. Aleksinačko Pomoravlje u Srpski etnografski zbornik, knj. 83: Život i običaji narodni, knj. 35, Beograd, 1971; Mila Bosić. Godišnji običaji Srba u Vojvodini. Novi Sad ‒ Sremska Mitrovica: grupa izdavača 1996; „Krug“, „Osa“, „Točak“ u Rečnik simbola. Mitovi, snovi, običaji, postupci, oblici, likovi, boje, brojevi. (Prir.) A. Gerbran, Ž. Ševalije. Novi Sad: Stylos Art ‒ IK Kiša, 2013; Dena Debeljković. „Običaji srpskog naroda na Кosovu Polju“, Srpski etnografski zbornik, knj. 7: Običaji naroda srpskog, knj. 1, Beograd, 1907: 172−332; Sofija Dimitrijević. „Običaji o praznicima preko godine“ u Milenko S. Filipović (ur.), Banatske Here. Novi Sad: Vojvođanski muzej, 1958. 296‒313; Dragutin M. Đorđević, Život i običaji narodni u Leskovačkoj Moravi. Srpski etnografski zbornik 70 (1958); Milan Đ. Milićević. Srpski etnografski zbornik, knj. 1: Život Srba seljaka. Drugo dopunjeno i prerađeno izdanje. Beograd: Srpska kraljevska akademija, 1894; Sava M. Milosavljević. „Srpski narodni običaji iz Sreza Homoljskog“, Srpski etnografski zbornik 19 (1913), Običaji naroda srpskog, knj. 3: 1−442; „Božji dan“, „Bela nedelja“ u Mile Nedeljković. Godišnji običaji u Srba. Beograd: Vuk Кaradžić, 1990: 21‒23, 43‒44; Atanasije Petrović. „Narodni život i običaji u Skopskoj Crnoj Gori“ SEZb 7 (1907), Običaji naroda srpskog, knj. 1: 333−529; P. Ž. Petrović. „Život i običaji naroda u Gruži“, Srpski etnografski zbornik 58 (1948), Život i običaji narodni, knj. 26; P. Ž. Petrović. „Ljuljanje“ i „Bela nedelja“ u Š. Кulišić, P. Ž. Petrović, N. Pantelić. Srpski mitološki rečnik. Beograd: Etnografski institut SANU, 1998; Đorđina Trubarac Matić. „Funkcionalno sagledavanje obrednog okretanja na vitlu u Srba“. Glasnik Etnografskog instituta 65/2 (2017): 421‒436.
Илустрација: Витао из Лесковачке Мораве. Цртеж Павла Ђокића, преузет из: Драгутин М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави. Српски етнографски зборник 70 (1958): 365.
Ђорђина Трубарац Матић
