ВИЛИНО КОЛО
Вилино коло или Вилинско, Виље коло је чест топоним. За мјеста са оваквим називом везивале су се легенде које су говориле да су ту некад играле виле. Вилино коло је круг или полукруг траве која се разликује од околишне (бујнија је, или закржљала, друге боје). Често се налази на пропланку, врху брда, или крај извора. Оно је могло бити означено кругом печурака у пољани (виловњача). Уколико би се унутар овог круга налазило неко узвишење, приповједало се да на њему стоји гајдаш или неки други свирач, док виле око њега играју. И други слични топоними указују на исто вјеровање (Вилина Вода, Вилин извор).
У народу је постојала бојазан од болести и смрти онога ко би нагазио на вилино коло. Човјек који би набасао на вилино игриште (или вечеру, затекао вилу у купању или каквом другом уживању), био би строго кажњен. Тежина оваквог преступа је толико озбиљна јер су вилински обреди мистеријски, забрањују присуство непосвећених и одржавају се на табуисаним мјестима. У предању о вилином колу огледа се пракса иницијацијских обреда. Дјевојчица је сматрана дјевојком од дана када је први пут ушла у коло и прошла кроз овај важан обред прелаза. Преступник је бивао кажњен одузимањем вида или слуха, парализовањем, или смрћу. Опрост гријеха и излечење једино је могла да му подари вила. Гажење вилиног игришта и исход овог преступа опјева народна пјесма Сибињанин Јанко с вилом. За виле и остале демоне игра има веома прилачну снагу. Виле се срде ако их неко непозван прекида у игри, док је, са друге стране, њихова најдража забава да неког уведу у коло и да га „надиграју“. Оне би дио своје натприродне снаге пренијеле на траву по којој играју, па је она постајала „опасна“ или „чудотворна“.
Литература: Тихомир Ђорђевић, Вештица и вила у нашем народном веровању и предању, Београд: САНУ, 1953; Слободан Зечевић, „Митска бића српских предања (1981)”, Српска етномитологија, Београд: Службени гласник 2008; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, Београд: СКЗ, 1973.
Ђурђина Шијаковић
