КРАЉИЦЕ
КРАЉИЦЕ, ритуални опход који је припадао аграрно-магијским обредима за плодност и заштиту села. Углавном се везивао за празнике пролећног циклуса, те су у њему доминирале магијске радње и молитве за плодност и заштиту усева од атмосферских непогода. У обредним поворкама су учествовале девојчице старијег узраста и младе девојке стасале за удају, што указује да су к. имале и важну иницијацијску улогу. Најважнији део краљичког обреда биле су игра и песме (најчешће с припевом ладо и/или љељо) које су имале велики број варијанти. Изводиле су се у корист читаве сеоске заједнице и биле неизоставни део обичаја који је подразумевао опход села и посећивање сваког домаћинства у којима су учеснице награђивали даровима. К. (љеље/љељаре, краљичари и краљеви у Славонији и Барањи) у великом броју места изводиле су се на Духове/Тројице (околина Космаја, Бољевца, Подунавље, Пек и Звижд), Ђурђевдан (Лесковачка Морава, Врањско Поморавље, околина Сврљига, нека села Алексиначког Поморавља), на Младог Светог Николу (Алексиначко Поморавље), Спасовдан (Батајница), крајем августа (Бачка), а у шабачком крају од другог дана Ускрса до лета, током свих важнијих верских празника. У селима Неготинске крајине, Пирота, Нишаве, Лужнице изводиле су се у време сеоске славе. Везаност за различитe верскe празникe, географска распрострањеност и присуство обичаја код различитих етничких група (Шокци, Буњевци, Власи, Срби и др.) условили су извесне разлике у броју учесница, њиховој одећи, улогама унутар групе, песмама, начину игре, као и разлике у садржају и намени краљичких песама.
Главни актери у краљичким обредним поворкама били су краљ (вођа) и краљица, потом барјактар (негде је улогу барјактара обављао краљ), дворкиња или слушкиња, певачица и друга лица. Учеснице су данима, некад и недељама пре самог обреда увежбавале песме, кораке и делиле улоге међу собом. Носиле су празничну одећу, а у неким местима искључиво одећу беле боје. Коса им је била расплетена, а на глави су носиле венчиће од цвећа. Краљица је обично била најлепше обучена и најлепше окићена. У неким местима је носила невестинску одећу. Негде је на глави носила калпак од жуте хартије, а негде прозирни/бели вео или бели пешкир који јој је прекривао лице. Тај вео је имао двоструку апотропејску улогу – штитио је краљицу од урока и демона и спречавао да други виде њено лице због веровања да ће онај ко је погледа умрети. Девојка која је имала улогу краља носила је нож, јатаган, сабљу или штап. Број краљева у групи варирао је у различитим местима, па је негде у групи било и два (Врањско Поморавље) или пак четири краља (околина Алексинца). У многим крајевима Србије се водило рачуна да број учесница у к. буде паран, јер су се најчешће кретале у пару, мада је било и другачијих примера.
У неким селима југоисточне Србије (околина Пирота, Нишава, Лужница) обичај је био познат под називом краљ. У краљској групи је обично учествовало осам девојака – седам краљица које су носиле женску одећу и једна девојка која је носила мушку одећу, с опасаном сабљом или ножем која је била краљ. Краљске песме које су изводиле девојке у овом крају тематски су имале доста сличности с лазаричким песмама. У краљу су најчешће учествовале девојке које су као млађе ишле у лазарице. За краљицу је бирана девојка која није била стидљива, издвајала се по лепоти и ведром духу. Обичај се у овом крају одржао до 1950-их.
Краљичке/краљске песме су осим добробити села биле посвећене и појединцима: момку, девојци, невести, овчару, ратару, детету, домаћину, напретку домаћинства, мајстору итд. Пошто девојке одиграју и отпевају песме, краљ (или слушкиња) у сваком домаћинству добијао би прилог од домаћина. У игри к. одређене радње су биле табуисане услед веровања да њихово практиковање може изазвати неповољне атмосферске прилике. На првом месту, то је била забрана додиривања два барјака (Лесковац, Власотинце) или забрана додиривања земље барјаком, јер је непоштовање забрана могло изазвати грȁд; к. нису смеле престајати с игром пред нечијом кућом да се облаци не би зауставили и сл. Уколико би неко домаћинство одбило да прими к., оне би намерно удариле барјаком о земљу. Краљичке групе су неретко избегавале међусобни сусрет због предања о сукобима краљичких група и о тзв. краљичким гробљима.
Дубочке краљице су по елементима обичаја и начину извођења биле знатно другачије од к. у другим местима, а њихова улога се првенствено огледала у томе да својом игром враћају русаљу из транса. Временско подударање хришћанског празника Духови с паганским празником Русалија допринело је да се у неким местима (у Звижду/село Дубока) све до друге половине 20. в. сачува успомена на тај пагански празник. Иако постоји подударност и сличност елемената краљичког и сродних опхода попут ладарица, ладекарица, кресница, кресоваља, иванчица и других који се срећу на крајњем западу јужнословенске области, као и с лазарицама и русаљама у Србији, не постоје јасни докази о заједничком пореклу обреда или њиховом синкретизму.
К. су почеле да нестају почетком 19. в. најпре у западним крајевима Србије, а током наредних деценија и у другим местима. У Банату и Бачкој одржале су се до краја 19. и почетка 20. в., у Срему до Другог светског рата, док су у Шумадији од почетка 20. в. обичај одржавале углавном Ромкиње. У местима у којима су к. престајале да се изводе мештани су на Тројицу у цркви плели венчиће од траве и носили их кућама. Број девојака у групи је опадао током година, па тако први етнографски записи Вука Караџића о њима говоре да је било 10–15 „лијепо обученијех и накићенијех дјевојака“, а касније се помињу и групе од 4-5 девојака (Банатска Паланка), што показује да је временом опадало интересовање за учешће у обреду. Губитку обичаја су веома допринели свештеници и калуђери који су га забрањивали и кажњавали учеснице због паганског карактера који је приписиван к. Предратна и послератна власт је такође сузбијала краљичке опходе, што је довело до њиховог потпуног нестанка након Другог светског рата у многим местима. У неким деловима јужне Србије (села у околини Владичиног Хана, Сурдулице, Власотинца, и др.), као и код Буњеваца и Шокаца у Војводини, обичај се одржавао све до 1970-их.
Литература и извори: Bosić, Mila. 1996. Godišnji običaji Srba u Vojvodini. Novi Sad: Muzej Vojvodine – Prometej – Vojvođanska banka, Sremska Mitrovica – Monada; Zečević, Slobodan. 1973. Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru. Zenica: Muzej grada Zenice; Jokić, Jasmina. 2012. Кraljičke pesme: Ritual i poezija. Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost; Nedeljković, Mile. 1990. Godišnji običaji u Srba. Beograd: Vuk Кaradžić; Nikolić, Vladimir M. 1910. Etnološka građa i rasprave iz Lužnice i Nišave. Srpski etnografski zbornik, knj. 16. Beograd: Srpska kraljevska akademija; Stefanović Кaradžić, Vuk. 1867. Život i običaji naroda srpskoga. U Beču: U nakladi Ane udove V. S. Кaradžića; Rezultati neobjavljenih istraživanja vršenih u pirotskom kraju 2024. godine u okviru projekta „Običaji istočne Srbije – etnološka i antropološka istraživanja“ koji finansira Ministarstvo kulture Republike Srbije.
Биљана Анђелковић
