КРЕМАЦИЈА
КРЕМАЦИЈА, спаљивање мртвих, инцинерација,инфламација, бустуарија, архаична посмртна пракса присутна у претхришћанским и нехришћанским друштвима. Произилази из религијских космологија у којима се верује у чистилачку моћ ватре и у њену улогу као медијума између овог и оног света. Обично је сматрано да је к. претходила обичају инхумације. Међутим, многобројна археолошка истраживања показују да је сахрањивање тела у земљу (инхумација) претходило спаљивању, а у одређеним областима и периодима ове две праксе су спровођене упоредо. Тек с приближавањем периоду историје (почетком металног доба), код неких народа к. почиње да преовлађује. Први трагови спаљивања на централном Балкану, откривени на локалитету Власац у Ђердапу, потичу из мезолитског периода. Ранији истраживачи су закључке о спаљивању доносили или на основу трагова употребе ватре у још увек живим погребним ритуалима или на основу трагова паљевине на гробовима. Ти трагови су, међутим, често били повезани са специфичном применом ватре у погребу, односно с њеном улогом у различитим видовима приношења погребне жртве. Осим тога, ватра је коришћена и у процесу мумификације лешева.
Сима Тројановић је, позивајући се на одредбу Душановог законика о забрани спаљивања мртвих, сматрао да се оно код Срба одржало све до 14. в. Ипак, у истом тексту, он износи да се дати члан Законика односио на забрану спаљивања потенцијалних вампира. Ово је у критици Тројановића нагласио археолог Милоје Васић, чија су истраживања потврдила сапостојање кремација и инхумације и нагласила нужност познавања ширег културног контекста ради исправнијег тумачења посмртних обичаја ранијих епоха. Миленко Филиповић, позивајући се на налазе Веселина Чајкановића, наводи к. као преовлађујући, мада не и искључиви обичај код балканских Словена, док у погледу српске старине, сматра да је једино извесно било спаљивање потенцијалних абератних покојника. Код Чајкановића чак налазимо податак о последњем познатом спаљивању вампира, извршеном у селу Туманарима, у Босни, 23. маја 1923. год.
У аналитичком прегледу погребних пракси у старим и традиционалним културама, Александар Лома износи да је реч „вампир“ у европске језике ушла из српског у првој половини 18. в., те да је, етимолошки, вампир био мртвац који је, противно обичају, остао неспаљен (-а – pyros – ст.гр = без ватре). Лома наводи да је код старих Словена спаљивање било основни погребни обред, али је у ранијим епохама и културама инхумација била доминантна. Европски енеолит (3000–2000. пре н. е.) доноси постепену експанзију кремације. Културе које припадају овом периоду означене су као биритуалне.
Спаљивање се некада вршило „по заслузи“, а некада „по казни“, тј. припадало је одређеним друштвеним категоријама. Та ексклузивност задржала се у ведизму и хиндиузму до данас и, како пише Лома, к. је искључиви погребни обред виших касти.
Спаљивање мртвих у претхришћанским и нехришћанским културама и епохама има јасну религијску садржину. Било да следује појединцу као награда за ратну победу или припадање одређеном друштвеном слоју, или он бива спаљен по казни тј. због своје недостојности, идеја сеже директно у област веровања и представа о загробном животу и ватри као врсти медијума. У културама на ступњу анимизма смисао спаљивања мртвих је сведен на потпуно ослобођење живих од њиховог непожељног присуства, док је у вишим религијским системима, с развијеном есхатологијом, тренутно уништење мртвог тела ватром најбржи начин да се из њега ослободи бесмртна душа и отправи у своје вечно боравиште. Дати системи веровања могу симултано постојати у истој култури, а религијска хетерогеност одликује и идеолошки контекст модерне кремације.
Литература: Vasić, Miloje. 1901. „Stari slovenski pogreb.“ Brankovo kolo VII, 33. Sremski Karlovci, 1040–1053; Vasić, Miloje. 1948. „Grobovi i pogrebni običaji u Vinči.“ Zbornik Filozofskog fakulteta I, 85–237; Erdeljanović, Jovan. 1922. „Niderleovo delo o Starim Slovenima.“ Glasnik Geografskog društva 7–8. Beograd, 218–239; Loma, Aleksandar. 2004. „Dimom u nebo. Obred spaljivanja mrtvih u starim i tradicionalnim kulturama sa posebnim osvrtom na paganske Slovene.“ Kodovi slovenskih kultura. Beograd: Clio 9, 7–64; Pavićević, Aleksandra. 2016. Plamena tela. Spaljivanje mrtvih u Srbiji. Od paganskog rituala do moderne kremacije. Beograd: Etnografski institut. Posebna izdanja 86; Trojanović, Sima. 1901. „Stari slovenski pogreb.“ Srpski književni glasnik III, 50–60 i 125–137. Ćorović, Vladimir 1956. „Prilog proučavanju načina sahranjivanja i podizanja nadgrobnih spomenika u našim krajevima u srednjem vijeku.“ Naše starine III. Sarajevo, 127–147; Filipović, Milenko. 1959. „Spaljivanje mrtvih kod južnih Slovena.“ Rad Vojvođanskih muzeja 8. Novi Sad, 119–131; Čajkanović, Veselin. 1994. Studije iz srpske religije i folklora 1910–1924. Beograd: Prosveta.
Александра Павићевић
